REČI ZA DUŠU

Verovala sam da je postavljanje granica čin grubosti. Da svako moje „ne“ drugima znači da sam manje nežna, manje prisutna ili sebična. Učili su nas da volimo dajući se do poslednjeg daha, dok nam u sopstvenim grudima ne ostane samo tihi umor.

Ali duša se ne hrani tuđim odobravanjem. Prava istina došla je tiho: granice koje postavljamo s ljubavlju ne grade se od kamena da bismo nekoga odgurnuli. One su jednostavan, nevidljiv prostor u kome čuvamo svoju svetlost da bi ostala topla i za nas i za one koji nam prilaze s poštovanjem.

Kada danas kažem „ne“ stvarima koje me troše, ja ne odbacujem svet. Ja samo biram da ne odbacim sebe.

„Granice nisu zidovi da bih se sakrila.
One su prostor u kom biram da ostanem svoja.“
— Pesma: Granice koje me čuvaju

Svet od žene traži da bude neprekidno svetlo. Da se osmehuje kad je teško, da izdrži kada je umorna, da pronađe snagu čak i tamo gde je ostala samo praznina.

Međutim, najveći balans u životu ne dolazi onda kada pobedimo svoje slabosti, već kada im dozvolimo da postoje. Dozvoliti sebi suze nije poraz. Odmoriti se kada je telo teško nije odustajanje. Tvoja senka je tvoja jednako koliko i tvoja svetlost, i tek kada zavoliš oba lica, u tebi konačno nastupa mir.

Danas ne moraš da pomeriš planine. Dovoljno je samo da ne odustaneš od sebe.

„Najveći balans u životu nastaje onda kada prestanemo da biramo između svetlosti i tame i naučimo da volimo sebe i svoja oba lica.“